ZANIMLJIVOSTI

zabranjena arheologija

Zašto nam sakrivaju civilizacije od pre 12.000, pa sve do 50.000 godina. Evo ovde ćemo vas malo prošetati po dalekoj istoriji i pokazati slike za koje neverujemo da ste ih ranije videli.

PIRAMIDE U KINI

    Kada se spomenu piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle,egipatske piramide.Oduvek su izazivale divljenje svojom veličinom i tajanstvenošću. Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u njima krije. Ali šta ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije, najmisterioznije, najbrojnije i najveće na planeti, a da pritom ne mislimo na piramide Maja, Inka i Asteka. Radi se o piramidama za koje mnogi od vas nisu nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto postoji. Ali, pripremite se...
    Idemo u Kinu... U potpuno zabranjenu zonu oko grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti.
   Prvi put su se gigantske kineske piramide spomenule u javnosti u američkom listu 'Rocky Mountain News' 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio je pukovnik američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II svetskog rata. Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a sama fotografija snimljena je oko 100 kilometara od grada Ksian.

    To mu je uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni prelet američkim avionima preko ovih teritorija.Kada su fotografije naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je piramida visoka skoro 350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela piramida' i predstavljala je najveću piramidu na planeti Zemlji. Ako je Keopsova piramida visoka oko 150 metara, možete li zamisliti na šta liči Bela piramida.

    Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu oblast.Bio je to Austrijanac Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve posete, u aprilu 1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine, Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida! Hausdorf je imao velike poteškoće da bi dobio dozvolu da doputuje u provinciju Šensi.
    Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko iskopavanje. Kada su videli da je objavio slike piramida, momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj svemirski program, tako da su i zvanično proglasili ovu oblast vojno zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet.
 
    Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su već prilično oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su neke piramide oštetilo samo stanovništvo koje živi u blizini, koristeći glinu za gradnju svojih kuća. 
     Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva istraživanja u ovoj oblasti, a pogotovo približavanje piramidama. Njihova izjava ja da će neke buduće generacije imati pravo da prouče ove piramide. Ali šta se dešava u međuvremenu? Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih načinili šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako neko priupita za piramide, Kinezi će jednostavno reći, 'Gde vi ovde vidite piramide'.
 O starosti kineskih piramida prvi put isveštavaju dva australijska trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide pominju u pisanim dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale kao veoma stare.Kolika je onda njihova prava starost, možemo samo da nagađamo.
    U blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu spoljašnjem svetu.Oni žive izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta.
  Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara. Visina im se kreće od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara.
.Dali sve te piramide vode poreklo od iste civilizacije, velika je zagonetka.Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti razni artefakti pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su pronađeni na zidovima piramida.Prema nekim postojećim izvorima u okolini piramida nađeni su grobovi sa kosturima.Ali ne baš bilo kakvim...Radi se o čudnim humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od nekih samo metar i dvadeset centimetara visine.U ovim tajanstvenim grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim hijeroglifima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes kosmičke letelice od pre 12.000 godina.
    Šta se nalazi u kineskim piramidama i zašto se planski sakrivaju pošumljavanjem, odgovor znaju samo kineske vlasti.Ono što vi možete da uradite je, ako imate brzu internet vezu i program Google Earth, da probate da nađete oblast Šensi i grad Ksian (Xian) i da pokušate da malo provirite u ovu misterioznu oblast.Samo pazite...
 

PODVODNE RUŠEVINE PORED JAPANA


Izgleda da se najveće misterije naše planete kriju na morskom dnu.Kolika je to površina ne treba ni spominjati, a pogotovo kada se još uzmu u obzir dubine mora i okeana na koja ljudi još ne mogu da odu sa ovakvom tehnologijom kakva je danas. Ali, hajdemo u okolinu Japana ...
    U dubinama Japanskog mora, u blizini ostrva Okinava, Una i Tajvan otkrivene su izuzetno neobične i tajanstvene ruševine.Pronađene su ostaci ogromnih građevina od precizno isklesanog kamena, čija je starost procenjena na čak 12.000 godina, što znači da su nastale još 10.000 pre Hrista.
    Mnogi u Japanu veruju da su u pitanju ostaci tajanstvenog, izgubljenog kontinenta koji japanska narodna tradicija naziva Onogorodžima.Po njihovom predanju, taj kontinent je isto kao i legendarnu Atlantidu, progutalo more.Drugo mišljenje je, da je u pitanju mitski kontinent Mu, kolonija izgnanika iz Atlantide, oni koji su se po legende pobunili protiv vlasti u svojoj zemlji.I Mu je po legendi, takođe, nestao u moru.
    Još 1985. godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva Jonaguni, na dubini od 25 metara, ugledao ogromnu
 piramidu.Piramida na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno.Od tada, više puta je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom.Tek 2000. godine mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju.Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini digaćkoj oko 200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara.Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nakadašnji sistem za drenažu, a nađena je i glava (na slici dole) koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva ! Veoma važan nalaz su znaci isklesani u kamenu, sasvim slični piktogramima na još nedešifrovanoj steli sa Okinave. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom.To su fino obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu.
   
 U jesen 1995. godine, pronađene su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima morskih životinja.Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između Japana i Tajvana.Najveća podvodna struktura koja je dosada otkrivena nalazi se u blizini otoka Yonaguni na 35 metara dubine. Ova građevina je dugačka 80 metara, široka 30 metara i visoka oko 15 metara.Tu su takođe i kameni putevi i raskrsnice koji povezuju podvodne građevine koje se nalaze između ovog ostrva Yonaguni i dva ostrvceta, Kerama i Aguni.
    Kada je nastala piramida i svi ovi objekti? Kada ih je prekrilo more? O
 koliko se ovde dalekoj prošlosti radi i ko je bila misteriozna civilizacija koja je sve ovo izgradila u 'vremenu koje je bilo pre vremena'. 
    Dokazi govore o tome da je zadnje ledeno doba bilo pre 0ko 11.500 godina i da je tada došlo do topljenja velikih količina leda. Zbog ovakvog velikog topljenja, nivo mora se na nekim mestima na Zemlji popeo za preko 100 metara i tako potopivši na kopnu sve što je bilo u tom opsegu.Pretpostavlja se da je to bio slučaj i sa ovim kompnom kod japanske obale.
  Mnoge svetske legende govore o civilizaciji svih civilizacija koja je bila smeštena negde na Pacifiku.Stari narodi su je nazivali Mu ili kako su je zvali na zapadu, Lemurija.Prostirala se od Japana, pa preko Polinezije sve do Uskršnjih Ostrva, sastavljena od niza većih ostrva. Sve ove građevine pronađene u dubinama mora nedvosmisleni su dokazi postojanja ove civilizacije.



NOVA VRATA U PIRAMIDI


   U martu 1993. godine robot nemačke prouizvodnje Upuaut II (Onaj koji otvara život) otkrio je na kraju jednog dugačkog podzemnog hodnika u unutrašnjosti Keopsove piramide, mala vrata od mermera i krečnjaka sa dve bakarne ručice.Ovu nemačku arheološku ekipu predvodio je inženjer robotike Rudolf Gantenbrink iz Minhena.Otkriće ove tajne prostorije u unutrašnjosti Velike piramide bilo je prava senzacija.Ali, radost nemačkih arheologa trajala je vrlo malo.Egipatske vlasti su odmah po ovom senzacionalnom otkriću, oduzele nemačkoj ekipi dozvolu za rad i izbacili ih iz zemlje ! Kako je tada rekao generalni direktor arheoloških iskopavanja u Gizi dr Zahi Havas: 'Piramide su nasleđe Egipta, a ne Zapada'.
    Od tada niko sa Zapada nije dobio dozvolu da radi, a egipatski arheolozi koji su nastavili iskopavanja u Velikoj piramidi, odbijaju da kažu šta se nalazi u tajnoj prostoriji.Gorepomenuti dr havas izjavio je predstavnicima štampe: 'Iza vrata koja je pronašao Gatenbrinkov robot nema ničega'. Ali, prilikom jedne Havasove posete SAD, gde je otišao da traži novčanu pomoć za egiopatsku arheologiju, potencijalnim finansijerima rekao je u poverenju, da je
 'iza tih vrata najznačajnije arheološko otkriće u istoriji Egipta, a predmeti koji su tamo pronađeni primoraće Zapad da piše potpuno novu istoriju'.

Od tada se više ništa nije čulo o tajnoj prostoriji u unutrašnjosti Velike piramide koja se pripisuje faraonu Keopsu koji je živeo 2625.godina pre Hrista.Egipat već godinama zabranjuje pristup bilo kakvim arheolozima sa Zapada, zabranjeno je čak i snimanje i fotografisanje u blizini nalazišta u Gizi.

TAJANSTVENO KAMENJE IZ  IKE

  
   U gradu Ika u Peruu, dr Kabrera Dartuea, fizičar i arheolog amater, ima u svojoj kolekciji oko 20.000  kamenova i ploča od stena koji su dekorisani velikim brojem gravira, od kojim mnogima tu uopšte nije mesto.
    Barem po našem shvatanju istorije. Kamenje je uglavnom od sivog andezita, granitne polukristalne osnove koje je veoma teško i tvrdo za urezivanje. Stanovnici u ovom kraju pronalaze ovo kamenje još od 1500. godine, a na njima su ugravirani nama nezamislive pojmovi. Tu su ugravirani detalji hirurških operacija, carskog reza, transfuzije krvi, komplikovane operacije pluća i bubrega, detaljni zahvati na srcu i mozgu. Lekari su utvrdili da je na pojedinim kamenovima čak ugravirana operacija presađivanja mozga.
    Neki crteži na kamenovima nas potpuno vraćaju u praistoriju, ali ne bilo kakvu. Prikazano je vreme kada su praistorijske životinje, dinosaurusi i ljudi živeli zajedno !!! Prikazani su ljudi koji se bore sa dinosaurusima, a na slici desno vidi se kamen gde je prikazan čovek koji jaše triceratopsa! Takođe na nekim kamenovima, prikazane su mape izgubljenih kontinenata, zatim čoveka koji istražuje neki predmet pomoću lupe ili kako kroz neku spravu koja je nalika teleskopu, gleda u nebo!

sveti gral

Sveti Gral, fenomen u zapadnjačkoj kulturi za kojim se traga još od krstaških ratova, tema je mnogih legendi, priča i fantazija. To je čaša koju je Isus Hrist koristio na tajnoj večeri sa svojim apostolima, to je čaša u kojoj je uhvaćena Isusova krv kada je proboden na krstu, to je tajanstveno blago koje su vitezi Templari doneli iz Palestine, to je... To je relikvija, tajanstveni sveti predmet o kome ne znamo ništa sa sigurnošću, već možemo samo da nagađamo o čemu se tačno radi. Prvi put se pojavljuje u legendi o kralju Arturu početkom 12. veka u delu Kretjena de Troa,’’Persival, priča o Gralu’’ (Chretien de Troyes; Perceval, le Conte du Graal) kao jedan od zadataka koje je Artur dao svojim vitezovima okruglog stola.

Etimološko značenje reči Gral, ili Graal, ne postoji jer takva se reč ne pojavljuje ni u jednom evropskom jeziku kao reč sama po sebi. Oblik pisanja samog pojma, Sain Graal, doveo je u nedoumicu mnoge stručnjake koji su se time bavili, pa su krenuli u kombinatoriku kako bi pronašli koren reči. Tako su drugu verziju naziva San Graal, spojili u jednu, Sangraal, razdvojili je ponovo i dobili Sang Raal (u srednjovekovnoj Španiji bi to nedvosmisleno značilo Kraljeva krv). Ova kovanica predstavlja osobu kraljevskog porekla, i mnogi su našli da odgovara opisu jer po njima Isus i jeste bio potomak Davida, izraelskog kralja. Ako je to tačno, tada bi se pojam Gral odnosio na njegove potomke, što objašnjava zašto crkva nije prihvatila širenje legende o Gralu. Isus nije bio oženjen i nije imao potomke. Ali, ako već nije prihvatila, zašto se nije suprotstavila ovom verovanju? Crkva uvek odlučno demantuje ono što joj ne odgovara, tako da ovo malo zbunjuje.

Poslednja večera Isusa i njegovih apostola

Istoričari koji su se bavili Gralom podelili su se u tri struje. Prvi su govorili da je Gral pehar koji je koristio Isus na tajnoj večeri i u kojem je sakupljena njegova krv. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus je u Britaniju doneo Josip iz Artimaeje (Joseph of Arimathea) čovek koji je svoj već pripremljen grob ustupio Isusu nakon njegovog razapinjanja i koji je zaslužan za širenje Hrišćanstva u Britaniji. Drugi su govorili da je legenda o Gralu samo skup keltskih legendi koje su iskorišćene od strane hrišćana u svrhu širenja religije. Kelti su lakše prihvatali svoje nasleđe od tuđeg. Treći su govorili da je priče o Gralu skrivaju tajno okultno nasleđe koje se prenosi vekovima zaslugom tajnog društva iz tog vremena. Iskreno, prva verzija je najprihvatljivija običnom čoveku, ali i ona, kao i ostale dve, ima više dokaza da se opovrgne nego potvrdi. Najintrigantnije u celoj toj priči je da legenda o Gralu nigde ne spominje Crkvu, kao najvećeg ''zaštitnika'' religije. Na stranu to što Crkva o Gralu nema zvaničan stav. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koja nije pod zaštitom Crkve nego grupe nezavisnih čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josipovom pravu, dakle direktno od Isusa. To se slaže sa pojavom jeretičkih pokreta širom zapadnog hrišćanstva između 11. i 13. veka. Sada je vreme da se u celu priču upletu Templari, viteški red koji je bio poznat po poprilično neuobičajenom tumačenju religije, i izuzetno jakom finanasijskom i političkom uticaju u to vreme. Kao mnogi viteški redovi tog doba, a i verske sekte, Templari su imali svoje verske ceremonije o kojima se malo zna. Crkva ih je udruženim snagama katoličkih vladara rasformirala nakon dugih krvavih borbi, ali ih nije zatrla. Postoji priča da je malobrojna grupa vitezova pobegla sa svojim blagom koje su čuvali u Škotsku. Malo je verovatno da bi 5-6 ljudi odnelo svo blago Templara, pa se postavlja pitanje, da li je Gral bio ono što je ovaj viteški red čuvao po cenu svoje smrti? Tu je zatim i priča o Katarima, u Francuskoj, jeretičkom pokretu koji se širio u 11. veku. I tu se provlači priča o bogatstvu jeretika koji su ovi izneli prilikom begstva iz svog poslednjeg uporišta u Monseguru.

Sve u svemu, Gral nikad nije bio dostupan pogledu širokih masa, a trag mu se gubi oko 14. veka. Od tada, to je samo priča koja budi maštu avanturista, istoričara i naučnika (ne i Crkve), da pronađu tu relikviju koja može dati večni život onom koji ga koristi. Potraga za Svetim Gralom se nastavlja, a da li će biti pronađen, i kada, to samo Bog zna.

alber i mileva

Upoznali su se na predavanjima, u periodu kada su se oboje trudili da dođu do istog akademskog stepena. Ona je imala 21. a on 17 godina. Niko nije pomišljao da jedna izuzetno ozbiljna, mlada žena, krajnje partijarhalnog vaspitanja, kako je i dolikovalo u to vreme u Vojvodini, može da privuče tako šarmantnog i druželjubivog mladića, kao što je bio Albert.

Prve tri godine su bili samo dobri prijatelji, a onda im se dogodila ljubav.

Mileva je rođena sa deformitetom zbog koga je hramala čitav život. Bila je devojka briljantnog uma, pa je kao takva prva koja je primljena u mušku klasičnu gimnaziju, a nakon toga došavši u Cirih, postala i jedna od prvih žena koje su studirale matematiku u tom muško-naučnom svetu. Bila je izuzetan student. Onda je srela Alberta. U početku su samo razmenjivali misli i zajedno učili u njenoj sobi, na najvišem spratu pansiona „Engelbret“. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlučnošću. Obuzeta osećanjima koja ni sama nije razumela, postepeno je umesto svojim, počela je da se kreće njegovim putem i da se bavi njegovim radovima.

milevaMileva Marić

Plima emocija koja je u njoj sve više nadolazila pomutila joj je pamet u to doba kada žene nisu bile dobrodošle u naučne ustanove. Radila je završni ispit u sred emocionalne zbrke. Ocene su joj bile prelazne, ali je ispitna komisija odbila da joj izda diplomu iz neobjašnjivog razloga. Iskusila je pristrasnost profesora koji nisu videli budućnost žena u nauci. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, ali kako se u to vreme rasplamsala njihova ljubav i strast, i kako je na ispit izašla u šestom mesecu trudnoće, trajno je isključena sa Politehnikuma. Otputovala je u Novi Sad da bi roditeljima saopštila sramnu vest. U februaru 1902. godine, Milevin otac Miloš je obavestio Alberta da je dobio ćerku i da je Mileva jedva preživela. Albert nije došao da je poseti, a svoju ćerku Lieserl nikada nije video.

Uprkos svemu, oni su nastavili da se dopisuju. Ajnštajnova pisma su uvek počinjala ljubavničkim cvrkutanjem, a završavala se postavljanjem zadataka koje je Mileva uspešno rešavala. Ovakav način komunikacije doživljavala je kao izazov žene i naučnika. Kao žena je pokleknula, kao naučnik nije. Kako je ona bila njegov pokretački um, zajedno su razvijali naučne teorije. Verujući da nezakonito dete može da ugrozi njegov položaj, uspeo je da je nagovori prvo da privremeno ostavi jedanaestomesečnu ćerku kod roditelja, i dođe kod njega kako bi 6. januara 1903. godine postala gospođa Anjštajn, a potom i da se u septembru iste godine vrati u Novi Sad kako bi Lieserl dala na usvajanje. Bol koji je osećala kada se nakon toga vratila u Bern, nikada je neće napustiti. Sada je imala svoj dom, ali njena ćerka nikada neće biti u njemu, ni sa njom.

Mnogo godina kasnije, u pokušaju da odgonetnu šta se dogodilo sa njihovom ćerkom, osnovani su istraživački timovi i pravljene DNK analize. Sav napor je bio uzaludan. Mileva i Albert su ovu svoju veliku tajnu odneli u grob.

Mileva je ponovo ostala u drugom stanju i Albertu izrodila još dva sina, Hansa i Eduarda. Nastavili su da rade zajedno, u strasnom stvaralačkom naponu. U vreme najvećih otkrića Albert je konačno dobio stalan posao, kao službenik u patentnom uredu u Cirihu, tako da se veći deo dana bavio stvarima koje nisu imale nikakve veze sa teoretskom fizikom. Za to vreme je Mileva sedela kod kuće, gajila sinove i rešavala matematičke probleme, pa su njihove naučne rasprave po njegovom povratku kući trajale do kasno u noć.

albertAlbert Ajnštajn

Završili su 3 rada „O Braunovom kretanju”, „Fotoelektrični efekat” i „Posebna teorija relativiteta”. U Vojvodini su završili četvrti rad u kome je čuvena jednačina: "energija je jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti". Sva četiri rada su objavljena 1905. godine. Jedan od asistenata izdavača “Anala fizike“ rekao je da je Milevino ime stajalo u originalnom dokumentu. Nije objašnjeno zašto ona nije i ostala potpisana kao koautor. Bilo je to vreme u kome se podrazumevalo da svaka žena stoji iza uspešnog muža, čak i onda kada su u pitanju važna naučna otkrića. Kako je po karakteru bila introvertna, tiha i povučena, među njima se dogodila neka vrsta mehanizma pomoću koga je on ne samo preuzimao svu zaslugu za njihove radove i ideje, već ih je i objavljivao samo pod svojim imenom. Nisu očekivali neverovatan uspeh koji će postići i koji će veoma brzo Albertu doneti titulu počasnog doktora univerziteta u Ženevi i profesora univerziteta u Bernu.

Kako je Albert brak sa Milevom doživljavao kao intelektualno partnerstvo, onog momenta kada je postao priznat dogodilo se ono od čega je najviše strepela - nije izdržao pritisak slave. Način na koji se razveo, kao i njegov kasniji odnos prema Milevi i sinovima, govore ne samo o neobičnoj mržnji i osvetoljubivosti supruga prema bivšoj ženi, već i o nekoj vrsti velike traume.

Mileva je potpuno poražena, popustila i fizički i emotivno. Albert joj nije slao novac, pa je držanjem časova matematike sama izdržavala decu. Pošto je Albert na teoriju relaviteta više puta bio nominovan za Nobelovu nagradu, u pregovorima tokom razvoda su se složili da će, ako se to ipak dogodi, Mileva dobiti novac koji joj po tom osnovu pripada. Nagradu je dobio, a kao jedini gest priznanja za njene zasluge, predao joj je novac tajno, da niko ne zna. Mileva je konačno sinovima i sebi obezbedila pristojan život.

Nažalost, Eduard je u gimnaziji počeo je da dobija napade šizofrenije, a usled lečenja elektrošokovima, um mu je trajno bio oštećen, tako da je ostatak života proveo na klinici. Mileva je prodala sve kako bi platila troškove lečenja i do kraja života ih izdržavala davanjem časova. Hans je postao uspešan inženjer, konstruisao je most preko Dunava u Novom Sadu, a kasnije je predavao na Berkeley univerzitetu u Kaliforniji.

Mileva Marić je umrla napuštena 1948. godine. Nikada nije rekla da je koautor naučnih teorija i nikada nije polagala pravo na slavu koju joj je ukrao bivši muž. Njena smrt nije umanjila strah o otkrivanju istine koji je Albert osećao. Ubrzo nakon njene smrti, on je poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su „pročešljali” papire i sasvim neovlašćeno uzeli njene lične stvari, između ostalog i deo njihove korespondencije.

Gospođa Mileva Ajnštajn je sahranjena na groblju u Cirihu, gde važi surovo pravilo da se grob preore ukoliko niko ne plati za njegovo izdržavanje 25 godina, što se i dogodilo krajem 1973. godine. Ni sin, ni unuci nisu platili.

Uz veliku pomoć ciriške gradske uprave, 2004. na groblju Nordheim locirani su posmrtni ostaci čuvene fizičarke, grobno polje broj 9, parcela 9357. Na preoranom groblju danas je livada na kojoj je postavljena nadgrobna ploča.

Nakon razvoda, Ajnštajn više nikada nije objavio ni jedan značajan rad.

 

 

kristalna lobanja

Pronađeno je 6 do sada, a legenda kaže da ih ima 13 ( koje li slučajnosti). Kada se (ili, ako se) pronađu svih 13, čovečanstvo će dostići vrhunac napretka, blagostanja i duhovnog mira. Reč je o jednoj od najvećih misterija današnjice. Kristalne lobanje su od svog pojavljivanja bile obavijene velom tajni i misterije, što svojom autentičnosti sa lobanjom homo-sapiensa, što zbog materijala od kojih su napravljene, bilo time što se ne zna koliko su tačno stare, a posebno što je za njihovu izradu potrebno mnogo  više od onoga čime su naši preci raspolagali.

 

Prva se pojavila početkom XX veka kada je engleski pustolov F.A. Mitchell-Hedges skitao Amerikom u potrazi za avanturama i uzbudljivim životom.  Na svom putovanju kroz Ontario on je pronašao jednu devojčicu koju je usvojio, a baš ona je pronašla lobanju 1927. godine dok su vršili arheološka iskopavanja Majanskog grada Lubaantuma u Hondurasu. Saplela se o nju slučajno, u podnožju oltara, na svoj 17. rođendan. Ondašnji starosedeoci su rekli da je to njihovo božanstvo koje može doneti život i smrt.  F.A. Mitchel je u svojim memoarima izdatim 1954. godine zapisao da je lobanja stara oko 3.600 godina, napravljena od jednog komada kristala i da je bilo potrebno 150-300 godina glancanja peskom i vodom da se napravi u današnjem obliku. I to je sve. Vrlo škrto za najveće arheološko otkriće toga doba, naročito ako se zna u kojim je uslovima nađena (baš na svoj 17. rođendan se devojka saplela o lobanju pored gomile radnika koji su tu radili nedeljama po ceo dan). Da ne spominjemo i to da su starosedeoci mirno bez ikakvog protesta pustili da se njihovo i božanstvo njihovih predaka tek tako odnese negde (ili se oni bune samo u Holivudskim filmovima radi dramatike i specijalnih efekata).

Druge svetski poznate lobanje se nalaze jedna u pariskom muzeju ‘’Quai Branly’’, druga u britanskom ‘’Museum of Mankind’’ i treća u američkom muzeju ‘’Smithsonian’’.  Još dve se nalaze u privatnom vlasništvu bogatih kolekcionara čiji se identitet dobro krije. I njih prati ne manje tajni nego prvu, francuski muzej je kupio svoj primerak od nekog prodavca artefakata Bobana Eugena (ako ste pomislili na nekog našeg čoveka koji se znamo-već-kako domogao lobanje, varate se, ovaj je Francuz), koji se nikad kasnije nije više pojavio; britanski muzej je svoju lobanju kupio u nekoj zlatari u Nju Jorku  čiji vlasnik nije mogao da kaže odakle njemu taj vredni eksponat; a američki muzej je svoj primerak dobio anonimnom poštom (skroman čovek nije želeo da mu se ime pojavljuje u novinama).

U svetlu poslednjih istraživanja, elektronskim mikroskopom i drugim tehnikama moderne nauke (nešto i upornim radom istražitelja) došlo se do nekih interesantnih podataka. Kristalne lobanje su stare, ne 3600 godina kako je tvrdio F.A. Mitchel, ne 12000 godina kako su tvrdili neki mistici i duhovnici (mislim na one što se bave duhovima) nego ''čak'' 200 godina i nastale su u drugoj polovini XIX veka, i da se na njima zaradila gomila novca. Najviše gore, pomenuti Boban Eugene koji ih je prodavao kao vredne istorijske artefakte, a zatim kćerka F.A. Mitchell-a, Ana, koja je debelo naplaćivala svetske turneje svoje lobanje. Na ovu izjavu nekih naučinka odmah su se pojavili protesti gomile ljudi koji i dalje tvrde da su lobanje ostaci starih civilizacija, ostavljene nama u amanet kako bi smo u budućnosti dostigli viši nivo svesti i živeli bolje. Prevara ili ne, obe teorije imaju svoje pobornike koji tvrdoglavo i vatreno brane svoj stav, kristalne lobanje su umetničko delo koje je svojim izgledom bude i jezu i divljenje.

montevideo

  Sentimentalna priča o sportu, ljubavi i drugarstvu u Srbiji između dva rata je postala hit preko noći u celom regionu, i imavši u obzir stanje u srpskoj kinematografiji film je ispao više nego dobar. U samom filmu postoje nekoliko istorijskih nepravilnosti i odsutpanja, koje su namerno napravljene da bi se ispoštovala priča o stanju u reprezentaciji, i odnosima između glavnih ličnosti u filmu. Kada se te nepravilnosti zanemare, ipak u filmu postoje i greške koje su manje ili više mogle da se izbegnu.
  1. Na samom početku filma, kada mali Stanoje priča uvod vidi se kako tramvaj prolazi ulicom. Ako malo bolje zagledate iza tramvaja, na ulici nema šina. Šine nisu potrebne trolejbusu, ali tramvaju jesu. Pored toga, ne vide se ni trola, ni žice iznad njega.
  2. U nastavku te scene, Stanoje prolazi ulicom koja je popločana identičnim kamenom, savršenih ivica i sa geometrijski savršenim rasporedom. U to vreme u Srbiji još uvek su ulice popločavane kaldrmom i ručno tesanim kamenom.
  3. U sceni kada prvi put videmo Tirnanića, kako sa decom igra fudbal, jedno dete nosi lepe platnene patike, pored gumenih opanaka i teških kožnih cokula koje nose druga deca. Platnene patike su se pojavile tek 60-ih godina u SAD i Velikoj Britaniji.
  4. U toj istoj sceni, dok Stanoje čisti cipele Bošku Simonoviću, Dunsteru, i priča mu o Tirketu, vidi se u pozadini višespratnica. To ne bi bilo čudno za Beograd u to vreme da višespratnica nije od onih savremenih, ''serijski'' zidanih zgrada, nakon drugog svetskog rata i godanama posle njega.
  5. U sceni kada se kafedžija Rajko i berberin Bogdan prepiru ispred kafane, Tirke loptom pogađa kofu na prozoru iznad njih. Uprkos svim zakonima fizike, kofa pogođena loptom ne ide od lopte u sobu, nego pada iz sobe i poliva Bogdana i Rajka ispod prozora.
  6. Uprkos tome što su u sceni korišćeni automobili iz predratnog doba, u filmu se često vide stvari kojima nije mesto u to vreme. Asfalt kao podloga za ulice se pojavio u Srbiji tek neposredno pre Drugog svetskog rata, betonirani trotoari takodje, a ivičnjaci su bili od ručno tesanog kamena, bez konusa prema ulici i nisu svi bili istih dimenzija i savršeno slični jedan drugom.
  7. Kada Milutinca pokupi devojka i krenu kolima ka gradu, pored puta se vidi bandera. Da je bandera od drveta to ne bi bilo čudno, ali metalne bandere su se u Srbiji postavljale tek dosta nakon završetka Drugog svetskog rata.
  8. Isti slučaj je i sa radijatorima. Radijatori su se u Srbiji pojavili 1932. godine, i to samo u bogatijim kućama, kada se otvorila fabrika u Zrenjaninu. Parno grejanje je tada bilo skupa investicija za obične građane i široku upotrebu.
  9. Tokom prenosa jedne od utakmica, reporter na glavi ima moderne slušalice sa aluminijskim delom koji spaja naušnice obložene finom tkaninom. U to vreme slušalice su bile obložene kožom i imale su ili drveni spoj ili spoj od metala, ali nikako aluminijuma koji je u to vreme bio mnogo skuplji nego danas.
  10. Čuveni Bogdanov Telefunken na kome prati utakmicu ispred radnje nije postojao u to vreme. Taj model, Telefunken 40G, je počeo da se proizvodi krajem te godine, tako da je u Srbiju mogao da dođe tek naredne 1931.
  11. U tuči između fudbalera BSK-a i Jugoslavije, u jednoj sceni se vidi par klima urađeja na zgradi preko puta.
  12. Bogati tast Mihajla Andrejevića, Andrejke, igra golf u Beogradu. Pored toga što u to doba nije postao teren za golf nigde u Srbiji, on ga igra i to sa metalnim štapovima koji su se pojavili tek 1935. godine u SAD-u.
  13. Staklene pepeljare su se prvi put pojavile u Francuskoj i Nemačkoj, u bogatijim restoranima i hotelima 1934. godine, i bile su napravljene od šarenog stakla. Pepeljare koje koristi Rajko u svojoj kafani, više priliče nekoj kafani iz Srbije 70-ih godina prošlog veka.
  14. Kada Tirke priča sa Rosom na kiši, dok ova sakuplja veš, njegova kosa je mokra na početku razgovora, i šiške padaju na čelo. Par sekundi kasnije, njegova kosa je suva, i šiške su mu pognute, da bi već u sledećoj sceni, kosa opet bila mokra sa šiškama na čelu.
  15. Za vreme utakmice sa Bugarskom, bele linije na terenu magično nestaju i pojavljuju se ponovo.
  16. U završnoj sceni, kada se Tirke oprašta od Rose, vidi se da ostavlja kofer pored sebe. Nakon razgovora, Tirke se okreće ka koferu, koji se sada nalazi skoro 2 metra od njega, i korača ka njemu da bi ga podigao sa zemlje
  17.  
 
 IZVOR 4
 
 
 
 

Ko je na kraju...

Ko je na mreži: 2 gostiju i nema prijavljenih članova

Pretraži sajt

                                                    logo turisticka